O Vasiliju Mokranjcu

Vasilije Mokranjac (1923-1984) je jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora XX veka, čija dela pripadaju samom vrhu celokupne srpske umetničke muzike. Formlano muzičko obrazovanje stiče na Muzičkoj akademiji u Beogradu, gde diplomira klavir u kalsi profesora Emila Hajeka (1948.) i kompoziciju u klasi profesora Stanojla Rajičića (1951.). Istakao se na polju klavirske i simfonijske muzike, a komponovao je i značajan broj dela filmske i primenjene muzike. Opus ovog autora ne izdvaja se samo po broju napisanih dela, ili stilskoj polivalentnosti, već pre svega po najvišim umetničkim dometima, doslednosti sopstvenom unutrašnjem svetu kao i po visokom profesionalnom nivou kojima je ovaj kompozitor uobličio svoj opus.

U toku svoje karijere radio je kao profesor beogradskih muzičkih škola (”Josif Marinković” i ”Mokranjac”), a od 1956. godine i kao profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu, u zvanjima docenta, vanrednog i naposletku redovnog profesora. U periodu od 1962. do 1965. bio je na čelu Udruženja kompozitora Srbije, a od 1976. godine postaje redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (za dopisnog je izabran 1967.). U toku svoje bogate kompozitorske karijere dodeljen mu je veliki broj prestižnih nacionalnih nagrada, među kojima su i nagrada Sterijinog pozorja za scensku muziku (za Hristićev ”Orest” 1961.), Oktobarska nagrada grada Beograda (1967. za II simfoniju), nagrada Jugoslovenske radiodifuzije (1968. za III simfoniju), nagrada udruženja kompozitora Srbije ”Petar Konjović” (1973. za IV simfoniju) i Sedmojulska nagrada za životno delo (1976).